Одлука да одем на размену у Француску била је једна од најважнијих и најхрабријих одлука у мом животу. Рођена сам и одрасла у малом граду Кикинди, што ме је одувек подстицало да упознам више света и изађем из своје зоне комфора. Одрастање у мањој средини пробудило је у мени радозналост према свету ван граница које су ми биле познате и жељу да упознам различите културе, људе и начине живота. Такође је велику улогу у избору дестинације имала чињеница да моја тетка, теча и сестра живе у Француској, па сам желела да их боље разумем, као и начин живота у земљи у којој су се остварили.
Француску сам изабрала јер ме је привлачила њена култура, историја и језик који сам одувек сматрала лепим и посебним. Да ми мама није ограничила избор држава на Европу, вероватно бих се одлучила за Јапан или Бразил, јер су то земље које су ме одувек фасцинирале својом потпуно другачијом културом и начином живота. Ипак, Француска се показала као идеална комбинација изазова, близине и прилике за лични развој. Припреме уз АФС (American Field Service – организација за интеркултуралну размену) трајале су месецима и помогле су ми да се ментално спремим за оно што ме чека, али истина је да ништа не може у потпуности да припреми човека за живот у другој земљи.
Сам период прилагођавања био је изненађујуће лак на почетку. Све је било ново, занимљиво и узбудљиво. Међутим, како време пролази, постаје све теже због удаљености од породице, пријатеља, културе и менталитета уз који сам одрасла. Француски менталитет се много разликује од српског – људи су углавном хладнији и дистанциранији, не праве много физичког контакта и потребно је више времена да се неко заиста зближи. Храна је такође велика разлика. У Француској се једе доста мање меса него код нас, што ми је у почетку било необично, али су зато десерти заиста одлични и представљају један од најлепших делова њихове кухиње.
Најемотивнији и најтежи период за мене био је око Божића. Провођење празника са породицом, али не са својом, било је веома тешко и емотивно. Тада сам највише осетила недостатак дома и блискости на коју сам навикла. Током тог периода пробала сам и неке традиционалне француске специјалитете попут пужева и живих шкољки, што је за мене било прилично трауматично искуство и нешто што вероватно никада нећу заборавити.
Моју породицу домаћина чине мама Жули (Julie), тата Гзавијер (Xavier), бака Мартин (Martine), брат Пијер-Луи (Pierre-Louis) са мамине стране, затим Мари (Marie) која је често одсутна због факултета, као и две ћерке са татине стране, Брун (Brune) и Сидони (Sidonie), са којима нисам толико блиска. Најближи однос имам са мамом домаћин и њеном децом, са којима делим велику радозналост и жељу за упознавањем нових култура. Они су једнако знатижељни као и ја и планирају да ме посете у Србији током лета, што ме посебно радује.
Током боравка овде почела сам да развијам и многе нове хобије. Имала сам прилику да испробам различите активности које раније нисам, а посебно ми значи то што сам уз host маму почела да учим и вежбам клавир. Тај заједнички тренутак учења и музике додатно нас је зближио и пружио ми осећај топлине и припадности, али и нову вештину коју ћу понети са собом и након размене.
Школу похађам у гимназији Кондорсет (Lycée Condorcet) у Сан Приесту (Saint-Priest), док живим у предграђу Лиона, Корбасу. Мој разредни старешина, Едит Англеро (Edith Angleraud), је уједно и професорка француског језика и води драмску секцију. Она је невероватна жена која ми пружа максималну подршку и помоћ у сваком тренутку. Уз њену помоћ сам брзо напредовала, како у језику, тако и у прилагођавању новом окружењу и школском систему. Њена посвећеност и разумевање значили су ми више него што речи могу да опишу.
Школски систем у Француској доста се разликује од оног на који сам навикла. Одељење се мења сваке године, а сваки ученик има индивидуални распоред, па се не виђамо често са истим људима. Школски дан траје и до десет сати, осим средом када имам само два часа. После школе следе додатно учење и домаћи задаци, па готово да нема времена за одмор. Дружења током радних дана су ретка јер готово нико не излази после 19 часова, што дружење чини готово немогућим током недеље. Ипак, сваких пет до шест недеља имамо двонедељни распуст који проводим зближавајући се са пријатељима и host породицом. Лепо сам се уклопила и стекла много другарица, а као најближе бих издвојила Ели (Elly), Селену (Selena) и Шарлин (Sharleen).Селена ми највише помаже око разумевања француске граматике, док су Eли и Шарлин кренуле и да уче српски језик.
Поред школских обавеза, прикључила сам се и драмској секцији. На почетку сам добила једну од главних улога са доста текста. Директорка програма видела је у мени потенцијал иако нисам Францускиња и рекла да моји изрази показују добру предиспозицију за глуму. Ипак, због других обавеза и мањка времена морала сам да одустанем од те улоге. И даље сам део драмске секције, али сада имам три важна задатка иза сцене: дизајнирање костимографије и сценографије, израду постера за представу и праћење позиција глумаца на сцени, практично као асистент директорке. То искуство ми је помогло да се осећам корисно и укључено у школски живот.
Учење новог језика представља један од највећих изазова. За пет месеци размене научила сам да готово у потпуности користим француски у свакодневној комуникацији. Сада могу да разумем људе око себе без превелике концентрације и да се споразумевам у готово свим ситуацијама. Иако знам да ми француски вероватно никада неће доћи природно као енглески који сам учила несвесно од малих ногу, поносна сам на сваки корак који сам направила и верујем да се сваки труд исплати. Неколико пута сам чак срела људе који говоре мој језик, што ме је пријатно изненадило и подсетило на дом.
Што дуже боравим овде, све више градим љубав према својој култури и држави. Схватила сам да не само да ја упознајем Француску, већ и Француској представљам Србију. Кроз разговоре, обичаје и свакодневни живот имам прилику да покажем део своје земље и порекла, што ме чини поносном. Размена ми је такође донела прилику да упознам људе из целог света – девојке из Бразила, Јапана, Швајцарске, Сједињених Америчких Држава, Индије, Велике Британије, Чешке и многих других земаља. На тај начин сам изградила животне мостове који ће ми омогућити да лакше упознам и посетим друге државе у будућности.
Иако је Француска развијена земља, често делује и као прилично небезбедна. Постоје одређена ограничења у изражавању вере, у школама је забрањено истицати религијска обележја, па тако не смем да носим ни огрлицу са крстом. То ми је у почетку било необично и тешко за разумевање, али је део система на који сам морала да се прилагодим.
Овај период који проводим далеко од куће, у великој мери сама са собом, сматрам важним за своје сазревање. Учи ме да будем зрелија, рационалнија и самосталнија. Моја радозналост и емотивност често ми помажу у новим ситуацијама, али изласком из зоне комфора константно гурам себе до нових граница и учим како да се снађем у непознатом. Понекад имам осећај као да ми је живот постао фикција и захвална сам својој породици која ми је омогућила ово искуство.
Упркос свим изазовима, имам огромну подршку породице, разредне, разреда и пријатеља из Србије. Та подршка ми даје снагу да изгурам ово искуство готово сама и да из њега изађем јача, самосталнија и зрелија. Размена у Француској није увек лака, али је непроцењиво искуство које ме свакодневно учи стрпљењу, храбрости и разумевању других култура. Препоручила бих годину на размени свакоме ко се боји- ко се боји да упозна себе, боји се туђих мишљења или једноставно верује да је свет већи од онога што нам је до сада приказано.
